U cilju obavljanja delatnosti snabdevanja na veliko električnom energijom u Republici Srbiji, neophodno je prethodno ispuniti niz regulatornih uslova, uključujući pribavljanje licence za snabdevanje na veliko električnom energijom kod Agencije za energetiku Republike Srbije i odgovarajućih kodova (REMIT kod, EIC kod), registraciju preko NERA portala kod Elektromreže Srbije i članstvo u SEEPEX berzi.

Posledično, celokupan postupak postaje administrativno kompleksan i zahteva značajan vremenski okvir za realizaciju, čak i uz stručnu profesionalnu pomoć.

Da stvar bude gore, postupak postaje kompleksniji kada zahtev za dobijanje licence podnosi strano pravno lice.

Naime, da bi lice dobilo licencu za obavljanja delatnosti snabdevanja na veliko električnom energijom u Republici Srbiji, potrebno je da ispuni sledeće uslove:

1. Da je podnosilac zahteva registrovan i obavlja delatnost snabdevanja električnom energijom u ugovornoj strani Energetske zajednice ili Evropske unije;
2. Da podnosilac zahteva ispunjava finansijske uslove za obavljanje energetske delatnosti;
3. Da direktor, odnosno članovi organa upravljanja nisu bili pravnosnažno osuđeni za krivična dela u vezi sa obavljanjem privredne delatnosti;
4. Da podnosiocu zahteva nije izrečena mera zabrane obavljanja delatnosti ili ako su prestale pravne posledice izrečene mere;
5. Da nad podnosiocem zahteva nije pokrenut postupak stečaja ili likvidacije, odnosno prinudne likvidacije.

O ispunjenosti navedenih uslova podnosilac zahteva dostavlja relevantne dokaze utvrđene pozitivnim propisima Republike Srbije, koji, naizgled, čini se da poprilično jasno i nedvosmisleno daju jasne smernice za sva pravna lica koja nameravaju da podnesu zahtev za izdavanje licence.

Međutim, šta kaže praksa?

U praksi su se istakla dva važna problema.

Prvi, detaljnijom analizom pozitivnih propisa Republike Srbije zaključuje se da zapravo ti propisi prilično neprecizno definišu dokaze kojima se potvrđuje ispunjenost uslova za izdavanje licence. Posledično, nadležni organ često bliže tumači propise i sâm precizira šta se može smatrati adekvatnim dokazom. To u praksi znači da nema jedinstvenog pravila za sve podnosioce zahteva u pogledu dostavljanja dokaza, već svaka stranka dostavlja dokaze ad hoc, tj. šta će od dokaza nadležni organ da traži zavisi od slučaja do slučaja.

To posledično dovodi do drugog problema. Naime, nadležni organ prilikom odlučivanja o zahtevu za izdavanje licence, osim što često bliže tumači propise i sâm precizira šta se može smatrati adekvatnim dokazom, prilikom ocene dostavljenih dokaza doslovno primenjuje pravilo „form over substance“, striktno držeći se jezičkog tumačenja relevantnih odredaba, bez mogućnosti za odstupanje.

Iako takav formalistički pristup može biti razumljiv iz ugla pravne sigurnosti, poteškoće u njegovoj primeni su naročito izražene kada je potrebno prilagoditi inostranu dokumentaciju i procedure u domaći regulatorni okvir. Razlike u pravnim sistemima; dokumentaciji; rokovima; i načinima njenog izdavanja često otežavaju ispunjavanje forme koja je predviđena domaćom regulativom, čak i kada suštinski ne postoji spor u pogledu sadržine ili verodostojnosti dokumentacije.

Dodatno, u praksi se javlja i izazov u vezi sa elektronskom dokumentacijom stranih pravnih lica. Naime, iako su takvi dokumenti uredno potpisani u skladu sa propisima države porekla, domaći nadležni organi često nisu u mogućnosti da tehnički verifikuju takve elektronske potpise, tj. nisu u mogućnosti da urade autentikaciju i validaciju dokumenta i potpisnika. Dodatan problem stvara i činjenica da se strani elektronski potpis ne smatra kvalifikovanim elektronskim potpisom u smislu domaćih propisa, te se usled toga ovakva dokumenta ne prihvataju od strane nadležnog organa za izdavanje licence, te se podnosioci zahteva upućuju na dostavljanje dodatnih oblika dokumentacije, što dodatno produžava i komplikuje postupak.

Iako smo za naše klijente uspešno realizovali preko petnaest zahteva ove vrste, gotovo bez izuzetka smo nailazili na isti izazov, a to je rigidno insistiranje na formi, koja u većini slučajeva kod odlučivanja po zahtevima stranih pravni lica objektivno ne može da bude ispunjena zbog različitosti pravnih sistema, tj. nepostojanja stopostotne saobraznosti stranih isprava sa domaćim ispravama. Stoga, često je potrebno imati kreativan a opet praktičan i pragmatičan pristup u rešavanju ovog administrativnog problema, a pronalaženje prihvatljivog rešenja u praksi produžava postupak i stvara dodatne administrativne prepreke.

Sve prethodno navedeno ukazuje na potrebu za sistemskim rešenjem koje bi omogućilo fleksibilniji pristup u situacijama gde je očigledno da je materijalna suština ispunjena, ali forma odstupa usled objektivnih razlika između pravnih sistema. S tim u vezi, smatramo da bi unapređenje regulatornog okvira u ovom segmentu, kroz jasnije smernice ili prilagođavanje regulative, značajno doprinelo efikasnosti postupaka i pravnoj sigurnosti svih učesnika. Do tada, ostaje na stručnjacima i učesnicima u postupku da kroz praksu i argumentaciju i dalje premošćavaju jaz između forme i suštine, a uspeh u tom u suštini dosta zavisi od agilnosti, kreativnosti i upornosti pravnih savetnika koje podnosioci zahteva angažuju.