Priznanje i izvršenje stranih arbitražnih odluka odavno je jedno od centralnih oblasti u međunarodnoj trgovinskoj arbitraži. Međutim, dok je režim priznanja konačnih arbitražnih odluka jasno uređen kroz međunarodne instrumente i nacionalna zakonodavstva, status odluka o privremenim merama i dalje ostaje predmet teorijskih rasprava i neujednačene prakse.

Upravo na ovom mestu dolazi do izražaja razlika između tradicionalnog i modernog pristupa arbitraži koja se ogleda u sledećem: da li privremene mere stranih arbitraža mogu biti priznate i izvršene na isti način kao i konačne arbitražne odluke, ili pravna i procesna priroda privremenih mera nužno isključuje takav tretman?

1. Normativni okvir i konceptualna dilema

Konvencijski okvir međunarodne arbitraže, pre svega sadržan u Njujorškoj konvenciji o priznanju i izvršenju stranih arbitražnih odluka, polazi od pojma „arbitražne odluke“, ali bez preciznog/konkretnog definisanja tog pojma. Naime, pojam arbitražne odluke sa aspekta Njujorške konvencije o priznanju i izvršenju stranih arbitražnih odluka podrazumeva ne samo odluke koje donesu arbitri naimenovani za određene slučajeve nego i one koje donesu stalni arbitražni organi kojima su se stranke podvrgle.

U praksi, ovaj pojam je tradicionalno tumačen kao odluka kojom se konačno rešava spor između stranaka. Takvo tradicionalno tumačenje je opravdano budući da pronalazi svoje pravno uporište u delu odredbe Njujorške konvencije koji izričito propisuje da se ova konvencija primenjuje na priznanje i izvršenje arbitražnih odluka u sporovima između fizičkih ili pravnih lica donetih na teritoriji neke druge države, a ne one u kojoj se traži priznanje i izvršenje odluka.

Imajući u vidu ovakvu normativnu formulaciju iz koje se jasno može utvrditi da se priznanje i izvršenje stranih arbitražnih odluka odnosi samo na one odluke koje su proistekle iz kakvog spora između arbitražnih stranaka (te kojim se konačno/meritorno i trajno rešava određeno sporno činjenično i pravno pitanje), sledi da su odluke o privremenim merama, kao akti privremenog i pretežno procesnog karaktera, ostale van domašaja ovog konvencijskog režima.

Njihova osnovna funkcija – očuvanje postojećeg imovinskog stanja dužnika kroz obezbeđenje potraživanja poverioca ili sprečavanja nastanka nenadoknadive štete – nije bila praćena odgovarajućim pravnim mehanizmima međunarodnog priznanja.

Ovakav pristup reflektovao je jednu dublju konceptualnu dilemu, a to je: da li se kriterijum za priznanje i izvršenje stranih arbitražnih odluka ogleda u formalnoj kvalifikaciji akta (kao odluka arbitraže) ili u materijalnim svojstvima arbitražne odluke (konačnost/meritornost i izvršivost)?

2. Tradicionalni pristup: ograničenje na konačne arbitražne odluke

U pravnim sistemima koji nisu prihvatili novije tendencije, uključujući i pravo Republike Srbije, preovlađuje restriktivan pristup. Napred navedeni pristup ima za posledicu da sudovi nisu blagonakloni kada je reč o priznanju i izvršenju stranih arbitražnih odluka kojim se određuju privremene mere.

U prilog navedenoj praksi sudovi polaze od nekoliko ključnih argumenata:

• privremene mere nemaju karakter konačnosti/pravnosnažnosti;
• ne rešavaju meritorno spor među arbitražnim strankama, već predstavljaju jedno od sredstava obezbeđenja potraživanja tužioca/poverioca;
• ne proizvode trajne pravne posledice, već su privremenog i akcesornog karaktera;
• podložne su izmenama ili ukidanju od strane arbitra pojedinca i/ili arbitražnog veća;
• nisu podobne za izvršenje u klasičnom smislu.

Posledično, takve odluke se ne smatraju „arbitražnim odlukama“ u smislu pravnog režima definisanog Njujorškom konvencijom o priznanju i izvršenju stranih arbitražnih odluka.

S tim u vezi, Zakonom o arbitraži se stranke izričito upućuju da zaštitu ostvare pred domaćim sudovima, podnošenjem predloga za određivanje privremene mere i primenom pravila propisanih Zakonom o izvršenju i obezbeđenju, i to čak i kada se sporazum o arbitraži odnosi na arbitražu čije je mesto u drugoj državi.

3. Prekretnica: UNCITRAL Model zakon o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži (2006)

Značajan zaokret u međunarodnoj arbitražnoj praksi nastupa usvajanjem izmena i dopuna Model zakona UNCITRAL-a o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži iz 2006. godine, kojima se uvodi poseban režim za privremene mere.

U tom smislu, članom 17H Model zakona izričito je propisano:

                  Privremena mera koju je izrekao arbitražni tribunal priznaje se kao obavezujuća i, osim               ako arbitražni tribunal ne odredi drugačije, izvršava se na osnovu zahteva nadležnom             sudu, bez obzira na državu u kojoj je izrečena, u skladu sa odredbama člana 17I.

dok član 17I Model zakona propisuje razloge za odbijanje priznanja ili izvršenja stranih arbitražnih odluka o privremenim merama.

Na taj način, strane arbitražne odluke o privremenim merama se prvi put eksplicitno uvode u sistem međunarodnog priznanja, uz jasno definisane razloge za odbijanje (član 17I), koji u velikoj meri prate logiku Njujorške konvencije.

Ova reforma ima dvostruki cilj i značaj:

• normativni – jer popunjava pravnu prazninu u međunarodnom arbitražnom pravu;
• funkcionalni – jer omogućava efikasniju zaštitu prava stranaka u prekograničnim sporovima.

4. Komparativna praksa: afirmacija modernog pristupa

Brojni pravni sistemi (oko 100 država) imaju pozitivan pristup Model zakonu UNCITRAL-a o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži iz 2006. godine, na način da su doneli nacionalne Zakone o arbitraži koji se u velikoj meri oslanjanju na rešenja i pravila sadržana u Model zakonu UNCITRAL-a o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži iz 2006. godine, čime su i razvili praksu priznanja stranih arbitražnih odluka o privremenim merama.

Pa tako, u pravnim sistemima poput Singapura, Hong Konga, Kanade i Australije:

• sudovi priznaju privremene mere kao obavezujuće;
• ograničavaju kontrolu na procesne i formalne uslove (u duhu Model zakona);
• po potrebi prilagođavaju privremene mere domaćem pravnom okviru;
• obezbeđuju njeno prinudno izvršenje;
• rukovode se principima efektivnosti arbitraže, a ne preispitivanju odluka proisteklih iz arbitraže;

Sledom navedenog, arbitražni postupak dobija punu procesnu efektivnost, a odluke o privremenim merama prestaju da budu „slaba tačka“ međunarodne arbitraže.

5. Kritički osvrt: prednosti i nedostaci oba pristupa

Polazeći od prethodno izloženih normativnih i komparativnih rešenja, može se zaključiti da se odnos prema priznanju i izvršenju privremenih mera arbitražnih tribunala kreće između dva suprotstavljena modela – tradicionalnog i modernog (funkcionalnog). Svaki od njih počiva na različitim pravnim vrednostima i procesnim prioritetima.

• Prednosti tradicionalnog pristupa

Tradicionalni pristup na kome počiva i naš Zakon o arbitraži, koji priznanje i izvršenje vezuje isključivo za konačne arbitražne odluke, ima određene sistemske prednosti.

Pre svega, on obezbeđuje viši stepen pravne sigurnosti i predvidivosti, budući da se izvršenje vezuje za akte koji imaju karakter konačnosti i pravnosnažnosti. Time se izbegava situacija u kojoj bi se izvršavale odluke koje su podložne čestim izmenama ili ukidanju.

Dalje, ovaj pristup omogućava jaču kontrolnu funkciju domaćih sudova. Drugim rečima, sud zadržava aktivnu ulogu u proceni da li su ispunjeni uslovi za određivanje privremenih mera prema domaćem pravu, čime se štiti integritet nacionalnog pravnog poretka.

Takođe, značajna prednost ogleda se u zaštiti pravnog instituta javnog poretka. Ovo iz razloga što privremene mere često zadiru u imovinska prava, zabrane raspolaganja ili poslovne aktivnosti tuženog/dužnika, te domaći sud ima mogućnost da spreči njihovo dejstvo ukoliko su nespojive sa osnovnim principima domaćeg prava.

Konačno, tradicionalni pristup doprinosi procesnoj koherentnosti izvršnog postupka, jer se sve mere obezbeđenja određuju i sprovode u skladu sa jedinstvenim pravilima domaćeg izvršnog prava, čime se izbegavaju kolizije različitih pravnih režima.

• Nedostaci tradicionalnog pristupa

Uprkos navedenim prednostima, tradicionalni pristup pokazuje ozbiljna ograničenja u savremenim uslovima međunarodnog trgovinskog/privrednog poslovanja.

Pre svega, on dovodi do dupliranja postupaka, jer stranka koja je već ishodovala privremenu meru pred arbitražnim tribunalom mora ponovo pokretati postupak pred domaćim sudom radi dobijanja identične ili slične zaštite. Napred navedeno uzrokuje gubitak vremena i povećanje troškova, što može biti od presudnog značaja u situacijama gde je hitnost ključna (npr. opasnost od otuđenja imovine).

Dodatno, jedan od ključnih nedostataka jeste i umanjenje efektivnosti arbitraže kao alternativnog načina rešavanja sporova. Naime, ako odluke arbitražnog tribunala nemaju neposredno pravno dejstvo, poverenje stranaka u arbitražu kao efikasan instrument rešavanja sporova može biti i te kako narušeno.

Pored toga, postoji i rizik od protivrečnih odluka, budući da domaći sud nije vezan stavovima arbitražnog tribunala, što može dovesti do pravne nesigurnosti.

Na kraju, tradicionalni pristup može dovesti do forum shopping-a, jer stranke mogu birati jurisdikcije u kojima će lakše ostvariti zaštitu putem sudova, čime se narušava ravnoteža između arbitraže i sudske zaštite.

• Prednosti modernog (funkcionalnog) pristupa

Savremeni pristup, inspirisan rešenjima UNCITRAL Model zakona o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži iz 2006. godine, polazi od potrebe da se arbitraži obezbedi puna procesna efikasnost.

Njegova ključna prednost ogleda se u brzini i operativnosti zaštite. Privremene mere arbitražnog tribunala mogu se neposredno priznati i izvršiti, čime se obezbeđuje hitna i delotvorna zaštita prava stranaka.

Dalje, ovaj pristup doprinosi jedinstvu postupka, jer se izbegava paralelno vođenje arbitražnog i sudskog postupka za istu pravnu stvar. Posebno je značajno što savremeni model jača autonomiju volje stranaka, budući da se priznaje puna pravna snaga odluka tela koje su same izabrale.

Takođe, ovaj pristup podstiče međunarodnu harmonizaciju arbitražnog prava, jer se oslanja na uniformna pravila i standarde, što povećava pravnu sigurnost u prekograničnim transakcijama.

Na makro planu, doprinosi se i atraktivnosti određene jurisdikcije kao arbitražnog sedišta, jer pravni sistemi koji omogućavaju efikasno izvršenje privremenih mera postaju konkurentniji u međunarodnoj arbitraži.

• Nedostaci modernog (funkcionalnog) pristupa

Pored prethodno navedenih prednosti, ipak ukazujemo da ni savremeni pristup nije lišen određenih rizika i otvorenih pitanja.

Jedan od osnovnih izazova odnosi se na ograničenu kontrolu nad sadržinom privremenih mera. Sudovi, u skladu sa UNCITRAL Model zakonom, nemaju ovlašćenje da ispituju meritum odluke, što može dovesti do izvršenja mera koje su eventualno pravno ili činjenično problematične.

Dalje, javlja se pitanje kompatibilnosti stranih privremenih mera sa domaćim pravnim sistemom. Privremene mere izrečene u duhu jednog pravnog sistema ne moraju nužno biti lako uklopive u procesni okvir druge države/pravno sistema. Poseban problem predstavlja i zaštita trećih lica, koja nisu učestvovala u arbitražnom postupku, ali mogu biti pogođena izvršenjem privremene mere.

Takođe, postoji rizik od procesnih zloupotreba, jer stranke mogu pokušati da ishoduju povoljne privremene mere u arbitraži kako bi ih potom izvršile u drugim državama.

Konačno, može se postaviti i pitanje ustavnopravnih ograničenja, naročito u pogledu prava na pravično suđenje i sudsku zaštitu, ukoliko se izvršenje zasniva na odluci koja nije prošla punu sudsku kontrolu.

6. Umesto zaključka

Tradicionalni pristup, koji priznanje i izvršenje vezuje isključivo za konačne arbitražne odluke, obezbeđuje viši stepen pravne sigurnosti, jaču kontrolu domaćih sudova i zaštitu osnovnih i fundamentalnih principa nacionalnog pravnog poretka. Međutim, takav pristup istovremeno umanjuje efikasnost arbitraže, dovodi do dupliranja postupaka i može obesmisliti svrhu privremenih mera kao instrumenta hitne zaštite.

Sa druge strane, savremeni pristup, afirmisan kroz rešenja sadržana u UNCITRAL Model zakonu o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži iz 2006. godine, polazi od potrebe da se obezbedi puna procesna delotvornost arbitraže. On omogućava brzo i efikasno priznanje i izvršenje privremenih mera, jača autonomiju volje stranaka i doprinosi međunarodnoj harmonizaciji arbitražnog prava, ali istovremeno otvara pitanja ograničene sudske kontrole, zaštite javnog poretka i kompatibilnosti sa domaćim pravnim sistemima.

Stoga se može zaključiti da savremeni pristup predstavlja dominantan pravac razvoja međunarodne arbitraže, ali njegova primena zahteva pažljivo balansiranje između efikasnosti arbitraže i očuvanja osnovnih procesnih i ustavnopravnih garancija.

Za pravni sistem Republike Srbije, ovo pitanje ostaje otvoreno. Eventualno usklađivanje sa rešenjima Model zakona predstavljalo bi korak ka modernizaciji arbitražnog prava i jačanju pravne sigurnosti u međunarodnim poslovnim odnosima, ali i dodatnom učvršćivanju pozicije Republike Srbije kao države atraktivne za strana ulaganja tj. investicije.

Do tada, sudska praksa u Republici Srbiji ostaje dosledna sledećem stavu:

Ne priznaju se privremene mere stranih institucionalnih ili ad hoc arbitraža, već se njihovo dejstvo ostvaruje posredno – kroz sprovođenje postupka obezbeđenja pred domaćim sudovima.